 |
| Милован Видаковић |
Резултати књижевног конкурса „Милован Видаковић“
Жири за доделу књижевне награде „Милован Видаковић“, који будимпештанске Српске недељне новине сваке године додељују аутору најбоље кратке приче на српском језику, одлучио је да овогодишње признање припадне Радомиру Д. Митрићу за причу „Завет“
Жири је радио у саставу: др Драган Никодијевић – професор универзитета из Београда (председник) и Драгомир Дујмов – професор књижевности и књижевник из Будимпеште. У образложењу одлуке истиче се да је Митрић у својој причи упечатљиво исказао евокацију нечега што је и историјско и културолошко подсећање, а што је по свом сижеу блиско теми награде. Прича се одликује архаичним језиком у којем оживљавају старији језички слојеви.
Високе оцене чланова жирија добиле су и приче: Панонска прохујала јутра – Олђе Јулиус; Ајзибан - куда носе ове људе – Боривоја Руса;Покајање – Тихомира М. Стевановића; Неправда над нама - Ђорђа Ћирјанића; Опет коњи ржу – Јадранке Антић-Станков; Најлепши на свету целом – Ладислава Варге; Заборав – Миланке Благојевић;Хладно, топло, врело – Славише Обрадовића и Склад – Милице Миме Дмитровић.
Када је реч о самом књижевном конкурсу „Милован Видаковић“, жири је у свом саопштењу истакао да се идеја за расписивање конкурса за кратку причу чија ће награда носити име родоначелника српског романа, већ после другог циклуса показала оправданом и да је изванредно прихваћена у књижевним круговима, чиме је добила на смислу и вредности:
„О томе сведочи не само необично велики одзив литерата који стварају у нашем језику, већ и завидан квалитет радова приспелих на конкурс. Богатство и разнородност тематике коју су нам понудили овогодишњи радови готово су запањујући, изложени у мери која надилази реалност и искуство живљења – од ратова који су усуд историјског али, нажалост, и савременог битисања нашег народа, који се преко низа кратких прича претачу у мозаик ненаписаног историјског романа, до прича о напуштеним огњиштима прогнаника и печалбара, о породичним трагедијама, али и о лепотама и садржајима који разоткривају најдубљи смисао живљења… Штавише, у овом конкурсном циклусу нису изостале ни приче које тематски осликавају данашњу, постмодернистичку епоху која протиче у знаку медијског симулакрума, свеопште опчињености дигитализацијом и животних слика у којима се преплићу стварно и виртуелно. Најзад, у вези са литерарним конкурсом са знамењем Милована Видаковића, вредна помена је и околност да је идеја кратке приче све присутнија и легитимнија појава у српској литератури и издавачкој пракси, о чему посведочују и најновије антологије књижевних минијатура.“
Награда ће овогодишњем добитнику бити уручена на традиционалној Светосавској академији коју Самоуправа Срба у Мађарској организује 26. јануара у Будимпешти.
***
Радомир Д. Митрић
Завет
Памтим само оно што ми видеху очи и упамти срце: сунце испод космајских магли што сине као илуминација средњoвековном писару, наднетoм над пергаментом у тмини келије, у којој исписује живу библијску реч под жишком свеће; росна јутра, светла као пчелиње саће и ветар, који увек беше тихи сапатник у свим мојим сеобама и сеобама мог рода. Не досегох нигда више такву срећу као ту, у Неменикућама, где одрастах у окриљу прича о Ивану Косанчи и његовом јунаштву на пољу косовском. Замишљао сам како јури на црном ату и устремљује се на турску ордију. Тај првотни дечачки занос српском историјом и судбином Србаља, после ће ме целог мог скудоумног живота пратити, радостећи моје осамљеничке дане, од Ирига до Пеште, књигама из којих су проговарали древни јунаци које оживљавах смерно, пером и маштом. У Ириг доспех после пада Кочине Крајине, измучен и гладан.
Пређе то беше благородан крај, док не дође куга. У време мог босог детињства то беше мој највећи страх. Што не посекоше Турци, испи и измори куга. После похода ових прелести, оне ме изместише из тог мог малог дечачког раја и нагнаше ме у свет. У вечити збег. Преда мном и пред мојим вршњацима, који се размилеху као мрави по шару чернозема, отвори се плаво небо Дунава и сунчана Пешта.
Тужно и меланхолично беше моје гражданско странствовање. Родина ми беше, на веки, пред очима, док лутах сеновитим улицама сегединским, темишварским и пештанским. Црна жуч тешког времена беше печат у којем ми прође животни век, као бреме носих је у себи, у фрушкогорским лутањима, на улицама Српске Атине, која тек задоби крила, док сам путовао Сентaндреји и Кежмарку, где моји Србљи худи ношаху печал патње, али и смерност самарићанску.
Дивно доба, у неповрату, отвори своје капије старцу да у скривеном врту позна негдашњег дечака, у бунару који још памти мој дечачки одраз, и зацели ми незацељиву рану, враћајући ми смирај у изби мојој детињој, над којом ме још увек најбоље памте космајске магле, мене, неустрашивог ловца са детињим луком и незаглушеног буком света!
Милован Видаковић, њим самим
***
Радомир Д. Митрић, рођен је 29. 4. 1981. године у Јајцу, у Босни и Херцеговини. Завршио је студијe српског језика и књижевности Филозофског факултета у Бањaлуци. До сада је објавио пет књига песама и један роман.
Књижевни радови заступљени су му у неколико зборника и антологија, од којих су најважнији наслови:Voci-Silenzio/Voices-Silence, Ibiskos Editrice Risolo, Empoli, Италија (2008), зборник Nosside, Reggio Calabria, Città del Bergamotto, Италија (2008, 2009, 2010, 2011), Ван Кутије, Глигорије Дијак, Подгорица, Црна Гора, (2009) и Neue Literatur aus Bosnien und Herzegowina, Традуки, Сарајево (2010).
Радомир Д. Митрић запослен је у Универзитетској библиотеци у Крагујевцу, а за свој књижевни рад добио је бројна признања. Међу њима су и Награда Фестивала југословенске поезије младих у Врбасу (2003), Бранкова награда (2005), Награда Милош Црњански (2005), Слово Подгрмеча (2007), МедаљаNosside – признање Unesco World Poetry Directory-ja, прва награда на Међународном конкурсу поезије Castello di Duino у Италији, Награда града Бањалуке (2008), прва награда Фестивала Душко Трифуновић (2011), Плакета Nosside Unesco World Poetry Directory-ja у Италији и друге.
